Prošlo je tačno mjesec dana od utrke. Utisci su se slegli, upale prošle i emocije umirile. Nisam siguran zašto je došla ideja da istrčim maraton. Možda sam želio sebi nešto dokazati ili možda sam želio pobjeći od nečega ili nekoga, nisam tačno siguran. Na neka pitanja, ne treba odgovor.
Možda ne znam zašto, ali mislim da znam kada sam donio odluku. Malo više od mjesec dana prije utrke sam vidio pozivni oglas za jednu (polu)maratonsku utrku i luda ideja se polako počela kotrljati. Na treninzima koje sam lagano podizao tokom prošle godine sam već odradio polumaratonske trke. Znao sam da za pet sedmica ne mogu biti potpuno spreman za maraton, pogotovo nakon mjesec dana posta, ali možda mogu barem pokušati. Razgovarao sam sa nekoliko dragih ljudi i jedna polovina je bila zabrinuta za mene, dok druga me ohrabrivala. Odlučio sam ipak se osloniti na ovu drugu polovicu.
Trening je bio iznimno naporan, ustajanje prije sunca radnim danima i duge staze vikendima. Do par sati prije utrke nisam bio siguran da li ću ikako trčati. Malo zbog straha, malo zbog pritiska na tijelo koje prošlo tokom zadnjih sedmica. Odlučio sam ipak barem pokušati, rekao sam sebi da imam pravo odustati u svakom trenutku. Došao sam na utrku, pomalo uzbuđen, pomalo prestravljen. Poput gemišta kada se pomiješa i ne možemo više odvojiti vino od vode. Osjećao sam se kao tokom prvog dana škole. Markirao sam prvi dan škole, ali sada nije bilo povratka. Vidio sam da neki trkači imaju steznike na rukama koji izgledaju poput dugih rukava i pomislio koji glumci, sa obzirom da je sunčan topao dan. Ubrzo sam saznao na teži način čemu služe steznici na rukama.
Utrka je počela, ostao sam pri kraju i lagano uz publiku i svoju muzičku listu uputio na dug put. Gomila šarenih patika su ritmično udarale od pod poput ratnih bubnjeva uz povremene krikove iz publike. Prva dionica od 5 kilometara je prošla. Tu sam pronašao jednu osobu koju sam odlučio pratiti, izgledao mi je dobar i dovoljno izazovan tempo. Na 10 kilometara sam srušio svoj rekord, ubrzo i na 15, a zatim i na 21. Rekordi su padali, noge su lebdjele i dalje sam optimistično pratio iskusnog maratonca ispred sebe. Trošiš puno energije, umiri ruke, iskusni maratonac mi je dobacio. Pokušao sam ga poslušati, pokušao…
Tijelo ima dovoljno energije za 60 minuta aktivne vježbe. Sve preko toga moramo unositi dodatnu energiju većinom preko ugljikohidrata. Nisam imao vremena spremiti tijelo za energetske gelove, pa sam se tokom treninga odlučio za druge prirodne alternative, poput meda i datula. Pažljivo sam unosio dodatnu energiju svakih pola sata. Polako sam se bližio trećem satu utrke sa već pređenih skoro 30 kilometara i dalje držeći visoki tempo, što je bio i maksimalni domet tokom treninga. Nakon ove tačke je bio put u nepoznato. Nisam znao šta očekivati, nisam znao šta mi je moje tijelo spremilo ili bolje rečeno šta sam mu ja spremio.
Nisam više mogao pratiti iskusnog maratonca, polako nestajao sa horizonta. Po prvi put, nakon dugo vremena počeli su me prestizati drugi malo mudriji maratonci. Povremeno bih vidio neke maratonce koji su ipak prekršili osnovno pravilo maratona, bez novosti na dan utrke, te su se malo družili sa obližnjim žbunjem. Tempo mi je postao sve sporiji, dodatna energija nije imala efekta i onda sam napokon saznao čemu služe steznici. Udario sam u zid sopstvenog tijela. U jednom trenutku ruke su počele nekontrolisano grčiti, butni mišići se granitno stisnuli, a svaki korak postao kao udaranje betonskih blokova od vrući asfalt. Morao sam stati i početi masirati sopstveno tijelo na sred ulice. Malo ljubavi prema sebi nakon dugo vremena. Pomislio sam da odustanem, ali u tom trenutku sam se našao potpuno sam. Niti ispred, niti iza mene nije bilo nikoga na vidiku, što će se ispostaviti da je i razlog zašto sam ipak uspio završiti utrku.
Glasnom motivirajućom muzikom sam prekrio glas sumnje. Nekoliko minuta masiranja mi je pomoglo da dođem do prve sljedeće okrepne stanice, bolovi su dolazili i odlazili poput valova koji udaraju od stijenu. Sve više dobro spremljenih maratonaca me počelo prestizati, vrijeme od ispod 4 sata je postalo iluzija. Vodiči tempa za 4 sata su me davno prešli. Vrijeme više nije bilo bitno, bilo je važno samo završiti. Ostatak utrke sam proveo u stani i kreni modu. U nekim trenutcima bolovi su bili manji kada trčim, ali bolovi bi se brzo vratili.
Pored unaprijed spremljenih okrepnih stanica, tu i tamo je bila neka improvizirana stanica sa predškolskom djecom koja su spremila limunadu. Par kilometara pred ciljem dok sam tamburao prema jednoj takvoj stanici, jedna djevojčica ne starija od moje nećakinje je potrčala prema meni sa plastičnom čašom u ruci. Pola tečnosti se prosulo dok je došla do mene, sa tek jednim gutljajem koji je ostao, ali nije bilo važno, važna je bila namjera.
Prolazak kroz cilj je bio antiklimatičan. Nije bilo euforije, samo metalna medalja oko vrata i pola banane da dođem sebi. Utrka nije cilj, utrka je putovanje tokom 270 minuta koliko je meni trebalo za 42195 metara. Na cilju, sreo sam još jednom onog iskusnog maratonca i rekao mi je da tokom svoje prve utrke bio sporiji od mene. Malo sam se odmorio i uputio tramvajem doma. Žena koja sjedila preko puta mene me je zabrinuta upitala, jesam li dobro. Dobro sam, zaista sam dobro, odgovorio sam. Neću lagati par dana se otežano hodalo uz virozu prve noći. Ali sve prođe, kao što i sve prođe u našem životu.
Na kraju, šta sam naučio? Naučio sam da smo svi mnogo jači nego što mislimo i da ne trebamo vjerovati sve što nam naš mozak govori. Naučio sam da se treba dobro spremiti, ali ne moramo biti potpuno spremni da nešto uradimo ili završimo. Ako Bog da, nastaviti trening i bolje se spremiti za narednu godinu, međutim, neke lekcije u životu se uče samo na teži način. Naučio sam da ljudi koji su prošli isti pakao kao i mi najbolje mogu shvatiti šta smo prošli. Ostali nude podršku ili čestitaju, ali ne mogu znati nešto što nisu iskusili. Zato, neka malo boli. Malo zdravog mazohizma. Naučio sam da trebamo pomjerati ljestvicu, po mogućnosti malo sporije! Zona komfora je zona stagnacije! Nitko ne dolazi da nas spasi. Za sada, dosta u daljinu, sada možda lagano u visinu, možda sam lud, ali 3776 metara mi izgleda kao privlačan broj za početak…
Pročitajte ostale postove na blogu: www.elis.ba/blog
Ensad Miljković RE&KBT Psihoterapeut & Supervizor
Ugovorite termin online psihoterapije: [email protected]